Резултати свих досад спроведених пописа становништва недвосмислено показују да је у Еминовцима, односно Босанском Милановцу живио искључиво српски народ. У ближој историји не постоје подаци нити било какви трагови да су у овом селу живјеле друге националности осим српске.

У Босанском Милановцу, становништво је распоређено у братства, по засеоцима. Село је разбијеног типа а засеоци су махом формирани од житеља истог презимена.

У анализи коју су заједнички спровели Раде Давидовић и његов син Немања, од друге половине XX вијека, односно од 1981. године до 2013. године у Босанском Милановцу су живјела 32 братства распоређена по засеоцима. Село је разбијеног типа, а засеоци су махом формирани од житеља истог братства и презимена.

„Нека од братстава су напросто нестала непосредно после Другог светског рата, што колонизацијом у Војводину или миграционим процесима у друге крајеве, ван простора Босанског Милановца. То су братства попут: Завође, Борковићи, Драгишићи, Ернаут, Самуило и Вурдеља, а неке од породица су се 'изгубиле' после 60 - тих година XX века као што су: Адамовић, Милојевић, Марчета, Радошевић, Стојановић и Орловић.

Остала братства су са променљивим бројем породица, постојала у селу све до последњих ратних сукоба када су у јесен 1995. године Срби из овог села протерани. Других етничких група, осим Срба, у овом селу никада није ни било.“

У поменутој анализи побројана су сва братства у наведеном периоду са просјечним бројем породица у сваком од тих братстава: Веселиновићи (12 породица), Ступари (9), Крунићи (5), Милиновићи (8), Ћургузи (2), Давидовићи (6), Ковачевићи (3), Орловићи (3), Корица (2), Димићи (2), Ђурђевићи (6), Баста (1), Стојановићи (6), Кондићи (1), Џодан (3), Илић (1), Кравићи (2), Дошеновићи (4), Адамовићи (3), Јојићи (3), Мајсторовићи (1), Милојевићи (5), Марчета (4), Радошевићи (2) и Савановићи (7).

„Миграциона обележја су карактеристична за Босански Милановац и обично су везана за напред поменута братства. Непосредно после Другог светског рата у Банат су се одселили део Јојића и Драгишићи у Бегејце, део Ђурђевића и Стојановића и Завође у Житиште. У Бачку су се иселили: део Кравића у Силбаш, део Савановића и Корица у Бачко Добро Поље, Борци у Младеново, а део Орловића у Будисаву.

После колонизације настављено је стихијско исељавање у Војводину. У Нови Сад су се иселили део Ступара, Веселиновића, Давидовића, Радошевића и Милиновића. Део Милиновића се иселио и у Чуруг. Велики број породица се иселио у Нову Пазову: Орловићи, Џодани, део Адамовића, Јојића, Крунића и Самуило. На територију општине Сремска Митровица населили су се: део Џодана, Марчета и Адамовића. Миграциони процес напуштања села је настављен и касније, тако да је у периоду од 1971. до 1981. године село Босански Милановац напустило 14 домаћинстава, подаци су које је објавио Драго Ђурђевић у свом раду 1983. године.“

У вријеме аустро - угарске окупације у Еминовцима је 1907. године једна од укупно четири српске православне основне школе на подручју Санског Моста, које су имале равноправан статус са такозваним народним, односно комуналним школама у БиХ.

За вријеме Краљевине Југославије од школске 1926/27. године село је добило нову школску зграду. У новој школи прва слова срицали су многи истакнути политички, културни и научни радници, генерали, писци и љекари и више доктора наука поријеклом и родом из Босанског Милановца. Већ, 1983. године овој школи запретио је престанак рада јер није било довољно ђака.

У монографији „Сто година школства у општини Сански Мост (1886 - 1986)“, чији су аутори Љубомир Иванић и Жарко Живковић налазе се и имена свих учитеља и учитељица који су подучавали ђаке у Босанском Милановцу.

Према том попису од 1926. до 1986. године у Милановцу су службовали: Анка Вулетић, Драгица Бартуловић, Елза Хубмајер, Лазар Крагуљевић, Даница Ернаут, Шемса - Драга Зурнић, Војислав Јовановић, Вера Ловрић, Јелена Калинић, Митар Вајић, Душанка Вајић, Бранка Давидовић, Надежда Марјановић, (име непознато) Јаћимовић, Јелена Веселиновић, Богдан Ђурђевић, Јела Самоило, Анђа Мирковић, Жива Милунов, Васкрсија Дошен, Милева Дошен, Славко Пологош, Радмила Протић, Милан Јеличић, Драган Милинковић, Никола Змијањац, Дмитар Шолаја, Владимир Џајић, Јелена Џајић, Лазо Бореновић, Љубица Бореновић, Миле Илић, Милан Савановић, Михајло Пулетић, Ферид Црнкић, Перо Дошеновић, Борка Дошеновић, Емира Мемишевић, Мара Сопић, Танкосава Јакшић, Савка Родић, Ђуро Тркуља, Драго Бранковић, Стана Бранковић, Дара Дошеновић, Исмет Бајрамовић, Мухамед Карабеговић, Драго Ђурђевић, Миле - Стрико Џодан, послужитељ, Славко Јојић, послужитељ и Рајко Волаш. 

Драго Ђурђевић је био последњи учитељ у Босанском Милановцу све до прогона свих мјештана у октобру 1995. године.

Преузето из књиге аутора Радован Јовић: На Шушњару ветар Шумарица - Срби Санског Моста на искушењу времена (Стр. 228-254)

Издавач: УГ "Слово" Бања Лука, 2017.