Прича Мићана Ступара, који је рођен 20. августа 1953. године, нимало се не разликује од трагичне судбине која је у октобру 1995. године погодила његове рођаке и бројне прогнанике из родног Босанског Милановца.

Међутим, Мићан Ступар је донио чврсту одлуку да се из избјеглиштва врати на родно огњиште и тај завјет је испунио 2000. године. Вратио се практично на згариште јер је све у селу било порушено па тако и његова породична кућа.

Уз помоћ међународних донација успио је да обнови дио порушене куће, а потом је наставио да властитим трудом подигне кров, опреми просторије и створи основне услове за становање.

Мићан је као и његове комшије био борац Војске Републике Српске, али је због каснијих дешавања и окупације Санског Моста потписивање Дејтонског споразума дочекао у избјеглиштву.

Из Приједора гдје је био у избјеглиштву вратио се у свој Милановац. Међутим, Мићан већ пет година живи сам јер је остао без супруге и сваког дана живот му је све тежи у самоћи. Има сина и двије кћерке који сад имају своје породице у Београду, па га понекад обиђу. Поред његове куће налази се Партизанско гробље, а спомен - обиљежје затекао разбијено и бачено у шуму поред пута. Као сваки поштен и честит патриота Мићан је сакупио полупане плоче из шуме и вратио на првобитно мјесто, да се зна гдје је обиљежје погинулим партизанима и цивилним жртвама из Другог свјетског рата. Управо на том мјесто прије рата се одржавао традиционални народни збор на којем су се окупљали млади из овог и сусједних села.

Без обзира на све потешкоће и недаће које прате српске повратника Мићан Ступар поручује да ће до краја живота бити вјеран чувар родног огњишта и дједовине, уз наду да ће доћи нека боља времена у којима ће потомци знати да сачувају богатство које су им у аманет оставили њихови преци.

Преузето из књиге аутора Радован Јовић: На Шушњару ветар Шумарица - Срби Санског Моста на искушењу времена (Стр. 228-254)
Издавач: УГ "Слово" Бања Лука, 2017.