Иако већ деценијама живе и раде далеко од родног краја истинске патриоте, племенити људи и велики народни добротвори покренули су бројне акције којима настоје да се обезбиједе услови и омогући безбједан повратак што већег броја прогнаног српског становништва на подручје општине Сански Мост, које је у ратном вихору, у јесен 1995. године, протјерано са својих огњишта.
Истина, и поред многих ратова и буна српски народ на овом поднебљу се одржао, а велике заслуге за то припадају народним добротворима, који су се кроз историју бринули да га унаприједе у просвети и духовности. Тако су се послије масовног егзодуса на предратна имања почеле враћати поједине породице у српска насеља, као што су Босански Милановац, Дабар, Кљевци, Јелашиновци, Горњи и Доњи Липник и друга села санске општине која су, без обзира на честе промјене административних граница кроз историју, од котара до котара, од среза до среза, од општине до општине, од ентитета до ентитета, увијек остајала на истом поднебљу и у Босни и Херцеговини.
То је чињеница која се мора уважити и коју су као реалност прихватили многи разумни људи и одлучили да се врате родном крају и милом завичају. Да би се у новонасталим околностима разбиле све баријере и вјештачки наметнуте предрасуде народни добротвори су се побринули и покренули акције да се упоредо са повратком прогнаних обнове и православне богомоље, које као светионици улијевају духовну снагу и сигурност повратничкој популацији.
И поред чињенице да динамику бржег повратка успоравају и прате многи проблеми, сјећања на родни крај никад не блиједе, а поједина удружења их освјежавају организованим посјетама и обиласком родног краја макар једном у години, током љета, на пар дана.
Уз пуно уважавање значаја, улоге, мјеста и доприноса кроз дугу историју, од свих српских села и насеља, која су по мапама из Дејтонског мировног споразума ушла у територијални састав Федерације БиХ, односно општине Сански Мост, ово поглавље књиге је резервисано искључиво за Босански Милановац.
Разлог за то је више него оправдан, пошто се у овом питомом српском селу, уз већ обновљен православни храм Рођења пресвете Богородице, подиже и манастир. Треба подсјетити да су, још прије 160 година, у вријеме познате Кнежпољске, односно Костајничке буне, коју је предводио хајдук Петар Поповић Пеција, Турци 1858. године спалили тада једини манастир Липник на подручју округа Сански Мост. Међутим, јеромонах Пр. Петар Иванчевић у „Првом шематизму православне српске митрополије бањалучко - бихаћке за 1901. годину“, наводи податак да је манастир Липник 1851. године похарао и запалио један турски зулумћар из цазинског котара.
Дакле, још прије турске најезде на ширем простору Крајине, поред манастира Моштаница, Гомионица, Крупа на Врбасу, Клисина (у селу Ништавци, које припада Приједору, а у вријеме Аустро - угарске је било у саставу котара Сански Мост, пр. а.), затим Липље, Глоговац и многих других, постојао је и манастир Липник код Санског Моста.
Такође, о изградњи православног храма у Еминовцима, данашњем Босанском Милановцу, у литератури постоје непотпуни подаци. Наиме, према студији „Сански Мост са околином“, коју је у часопису „Босанска вила“, 1892. године, објавио неуморни Петар С. Иванчевић, православни храм Рођења пресвете Богородице у Еминовцима саграђен од дрвета још 1880. године. Дакле, само двије године по окончању Српског устанка против Турака у Босни и одржавању Берлинског конгреса (1878), Иванчевић је у поменутом часопису објавио студију према којој у Еминовцима подигнута православна црква 1880. године.
Зато, зачуђује то што се у појединим новим књигама и издањима уопште не помиње да је у Еминовцима постојала стара црква брвнара већ само податак да је 1894. године подигнут храм Рођења пресвете Богородице од чврстог материјала. Чак и у Првом шематизму епархије бихаћко - петровачке 2010. није наведен важан историјски податак, којег је објавио Петар С. Иванчевић да је црква Рођења пресвете Богородице у Еминовцима подигнута још 1880. године од дрвета. И, оно што је веома важно, Иванчевић је информацију о цркви у Еминовцима објавио у „Босанској вили“, која је у вријеме аустро - угарске окупације била најугледнији српски часопис у БиХ. Према томе, непобитна је историјска чињеница, преко које се из непознатих разлога олако прелази, да су Срби у Еминовцима имали своју цркву - брвнару, а да је послије 14 година на њеним темељима, односно 1894. подигнут храм од чврстог материјала.
Према „Првом шематизму православне српске митрополије бањалучко - бихаћке за 1901. годину“ Парохији Еминовци тада су припадала ова села: Бошњаци, Грдановци, Горица, Миљевци, Напреље, Скуцани Вакуф и Усумовци. У парохији је било 316 домова, са укупно 2.137 душа, од тога 1.125 мушких и 1.012 женских. Црква парохијска Рождества пресвете Богородице, а матице црквене се редовно воде од 1886. године. У парохији постоји црквена општина, а предсједник општине је парох Светозар Марјановић. И овај податак недвосмислено потврђује да су се у Еминовцима од 1886. године уредно водиле црквене Матичне књиге.
Пошто се временом указала потреба православни храм у селу Еминовци, које је на основу тадашње скупштинске одлуке од 1936. године преименовано у Босански Милановац, је обновљен а чин освећења, 21. септембра 1940. године, на празник Рођења пресвете Богородице, обавио је епископ бањалучки Платон (Јовановић), потоњи Светитељ. Сљедеће, 1941. године, усташе су тешко скрнавиле и опустошиле храм у Босанском Милановцу, као и многе православне храмове на подручју Санског Моста. У најави масовних покоља српског становништва усташки џелати су већ 5. маја 1941. године на свиреп начин умориле блаженопочившег владику Платона, заједно са протом Душаном Суботићем из Градишке. Послије почињеног злочина усташе су њихова тијела бацили у ријеку Врбању код Бање Луке.
Послије Другог свјетског рата обновљени свети храм Рођења пресвете Богородице у Босанском Милановцу поново су у октобру 1995. године тешко скрнавили и запалили припадници муслиманске Армије БиХ.
Преузето из књиге аутора Радован Јовић: На Шушњару ветар Шумарица - Срби Санског Моста на искушењу времена (Стр. 228-254)
Издавач: УГ "Слово" Бања Лука, 2017.